dreizer

I vreme prolazi. Guta neizvesnost, proždire umetnost i podriguje zvezde. 

Vreme ne koristi četku za govno.

Vreme je za laku noć.

Zatvoreni smo. Ograničeni zidovima koji su dugo građeni. Zidovima laži. Sa svih srana. Možemo jedino da gledamo gore ili dole. Dobro ili zlo. Ljubav ili mržnja. Like ili dislike. Manja ili veća. A ceo svet se nalazi iza zidova. Iza svih tih laži. Nekakav svet u koji smo pušteni slobodni. Ali to beše davno.

Avaj, od nas samih i zarobljeni! 

Zidove laži ne možeš probiti ni srušiti, mnogo su gusto isprepletani. Nemoguće ih je proći ni sa istinom, jer laž je ovde jača od istine. 

Gusto isprepletana mreža laži. Mi u sredini. 

Možda bolje da kažem lavirint. Mi smo u centru ogromnog lavirinta. Na zidovima lavirinta su putokazi. I svi putokazi nas navode na pogrešnu stranu, što dalje od izlaza. Problem je što ne znamo kuda da krenemo. Ako pratimo putokaze, nikada nećemo izaći. Ako idemo suprotno, možemo da se zaglavimo u nekom ćorsokaku i nikada ne izađemo. Lavirint je ogroman.

Sad mi se čini da sam ipak trebao da se držim zidova. 

Nebitno. 

Bitno je da izađemo. 

Kako?

Korak po korak...

 

Hladno je u maloj sobici. Vatra se tokom noći ugasila, a tanki zidovi i stara drvena vrata ne čuvaju toplotu dugo. Sat na zidu pokazuje 7:20. Ona brzo ustaje i trlja krmeljive oči. Oblači se sasvim hitro i spretno za 81-ogodišnju staricu. Namešta maramu i prilazi oronulom smederevcu. Slaže sinoć pripremljenu potpalu i potpaljuje je listom večernjih novosti. Ničega se ne boji kao hladnoće. 

-Ne moram da imam da jedem, ali vatre moram da imam- često je govorila. Ova zima se baš u inat produžila. Kamara drva ispod napola srušene šupe skoro da je nestala. Dok suva drva vesolo pucketaju i plamen polako ali sigurno osvaja malo ložište, stavlja đezbu sa mlekom. Onda izlazi napolje i umiva se ledeno hladnom vodom. Vraća se u sobicu, primačinje drvenu stoličicu i seda uz šporet. Gleda ka drvenoj polici kraj prozora. Tri uramljene slike. Unuk, dve unuke zajedno, treća unuka sa svoje troje dece. Seća se veselog smeha i trčanja po dvorištu. Nekoliko puta godišnje i njoj je puna kuća. I srce. Sada su tu samo televizor koji ne gleda, radio koji ne sluša i telefon koji ne zvoni. Hladnoća polako stuka pred sve življom varom. Ali srce joj se steže. Oči su prikovane za tri slike. Nedostaju joj. Samo da ih vidi. Ili bar čuje. Svi kad odu kažu: "Videćemo se." Zna da jednom više neće. Samo neka su živi i zdravi. Ona se naživela. Krsti se i briše vlažne oči. Duboko uzdiše. Samo neka su živi i zdravi. Ali ša je to? Koraci, smeh? Pričinjava joj se? Ne, neko je sigurno ispred. Bez kucanja, vrata se otvaraju. Dve glave proviruju. Velika i mala sa cuclom u ustima. Još dve protrčavaju pored, kikoću se glasno. Grle je. Sad suze same teku.  

"Jesi poranila? Naložila vatru? Stigla je jutarnja inspekcija."

"Jesam, sine, jesam. Samo ulazite. Kakvi ste mi lepi. Ja sam još krmeljiva, ali nemojte mi zamerii." 

Napolju sneg pada. Ali jedno srce je zagrejano koliko to može biti. Jedno veliko srce, što kuca za sva ta mala srca. 

Pozdrav,

 

imam malu molbu za tebe. Mnogo vremena je prošlo, i možeš slobodno reći da nemam prava da bilo šta sada tražim, ali mi srce i savest nikad neće oprostiti ako ovo ne uradim. Dakle, mala molba za tebe. Ako si zauzeta, nervozna, uznemirena ili rastrojena, sačekaj prvo nedeljno jutro, pa onda nastavi sa čitanjem. A, ako si sve suprotno od maločas navedenog, priđi prozoru, pomeri zavesu i pogledaj napolje. Tamo, ako iole normalan prozor imaš, videćeš deliće života drugih ljudi. Razmisli malo o njima. O njihovoj borbi, uzdasima i zadovoljstvima. Samo razmisli.

A negde malo dalje, iza jednog sličnog stakla, pogleda zakovanog za večnost, uzdišem ja. Evo, već par meseci mi dolaziš u snove. Ako bolje malo razmislim, od kada mi je jedan zajednički prijatelj rekao da se uskoro udaješ. To me je nokautiralo trenutno, i nikakva odbrojavanja sudija ni polivanja vodom mi nisu pomogla da se uspravim. Naravno, kao i kod većine drugih ljudi, moj slom je ostao vešto skriven iza lažnih osmeha i sličnih reči. Kada sam uspeo da se saberem, a to mi je oduvek dobro išlo, pitao sam se- šta sam mogao drugo da očekujem? Da ćeš večno čekati mene? Sa smehom na usnama i podsmehom u srcu, shvatio sam da sam baš to očekivao. Sebično, arogantno i bez ikakvog pokrića, ja sam čekao dan kada ćeš mi doći i reći: "Znala sam uvek da si ti bio Taj. Vodi me do kraja. Ja znam samo pola istine." Uvek sam voleo da maštam i živim u svojim maštarijama. Od kada se sećam sebe. Ali trenutak kada me stvarnost svojim buzdovanom ošine po glavi, nikad nije bio bolan kao sad. Nešto moram da ti otkrijem: ja sam uvek u pravu. Čak i kad nisam. Tada sam još više u pravu, jer tada moram da se potrudim. A svaki put kada sam se potrudio, ja sam uspeo. Caka je u tome što sam previše malo pokušavao, previše malo zapinjao, prelako se zadovoljavao. Živeo sam- "budi srećan sa onim što imaš". I bio sam. Ali tu dolazimo do tebe. Samo ti si štrčala. Tebe nisam imao. Ja sam previše emotivan čovek. Kad volim- volim. Tri puta sam u životu voleo. Dve devojke su bile presrećne sa mnom. Ti si treća. Nisi mi dala šansu. Znam, to je bilo davno. Znam, ja nisam tebi dao šansu pre toga. Ali kada se vreme istegne i sve kockice legnu na svoje mesto, tvoja kockica će leći kraj moje. Verovatno ćeš reći da sada nije pravi trenutak, ali da li je pravi ili ne, zavisi samo od nas. Mi smo ti koji trenutak imenujemo pravim. Mi smo ti koji biramo šta je dobro za nas. A ja sam taj koji će držati osmeh večno na tvom licu. Jer svi smo ovde sa razlogom. Tvoja sreća je moj. To sam oduvek znao. I srah me je, jer sam uvek u pravu. Strah me je, jer se trudim. Strah me je, jer veće odgovornosti za mene nema. Strah me je, ali ti se opusti. Jer ja sam tu. Ali ovaj put bez greške.